Tarifova priča
Jednom sam živeo u prelepom mestu zvanom Sirija. Moj dom je bio u gradu sa mnogo zgrada i pijaca. Imao sam prijatelje i školu. Moj otac je radio u radnji, a majka je kuvala ukusnu hranu. Bili smo sretni.
Ali jednog dana, sve se promijenilo. Izvana su počeli da dopiru glasni zvukovi, poput grmljavine. Ljudi su trčali i vikali. Moji roditelji su izgledali zabrinuto. Rekli su da više nije sigurno. Nisam razumeo, ali sam se uplašio.
Morali smo napustiti svoj dom. Uzeli smo samo nekoliko stvari. Sjećam se da sam čvrsto držao svoju mlađu sestru za ruku. Mnogo smo hodali. Bole me stopala i propustio sam krevet. Noću smo spavali na mjestima koja nisu bila naša kuća. Nedostajali su mi prijatelji i moje igračke.
Stigli smo do mjesta sa velikim šatorima. Mnogo ljudi je bilo tamo, svi su izgledali umorno i tužno. Ovo mjesto se zvalo izbjeglički kamp. Tu smo ostali mnogo dana. Nisam išao u školu. Pomagao sam majci i igrao se sa sestrom.
Onda je jednog dana moj otac rekao da idemo u novu zemlju. Putovali smo velikim čamcem sa mnogo drugih ljudi. Voda je bila tako velika; zbog toga sam se osjećala malom. Pitao sam se o svom novom domu. Hoću li steći prijatelje? Hoće li biti bezbedno?
Sada smo na novom mjestu. Drugačije je od Sirije. Jezik nije isti, a hrana ima drugačiji ukus. Idem u novu školu. Ponekad se osjećam usamljeno jer mi nedostaje moj stari dom. Ali pokušavam steći nove prijatelje.
Moji roditelji kažu da smo bezbedni ovde. Nadam se da ćemo se jednog dana moći vratiti u Siriju. Ali za sada, ovo je naš dom. Želim da učim i da se igram, kao i ranije. Želim ponovo biti sretan.
